ПЈЕСМЕ ИЗ ТУЂИНЕ 2

МОЛИТВА ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ

Оче наш који си на небесима
Данас молимо за благост твоју.
За наше Косово и нашу Метохију.
Ми давни преци косовске крви,
И сљедбеници Христове науке.

Нека се очисте извори наши
Чистом водом да крстимо потомство.
Отјерај Господе црне гавранове са наших њива и
Пошаљи нам пастире своје да саберемо стадо,
Расуто по туђим пашњацима.

Винограда дај нам род,
А у бербу анђеле пошаљи,
Да направе вина за јунаке,
Којi не жале за хришћанску вјеру мријети,
А Теби на част и славу.

Некa кроз свемир одјекне јека звона
Манастира, и цркви са Косова и Метохије,
Како оних што још стоје тако и оних срушених.
Слушајући та звона нека грешни схвате,
Да све је једно а Бог је у свему.

Аутор: Д.Вукичевић

ЗАШТО ЋУТИШ БРАЛЕ


Зашто тако ћутиш кад те питам,брале,
Којим чемо да пођемо сутра,
И да л ће србија своје беле ждрале
Да загрли опет једног срећног јутра?

Зашто тако ћутиш кад те питам,брале,
Да л ти душа пије још за старог зденца,
И дал ће наша ко предака наших,
Чела да окружи сјај победног венца?

Зашто тако ћутиш кад те питам,брале,
Знаш ли зашто дража мученички паде,
И зашто род српски у другоме рату
Нов милијон жртви на жртвеник паде?

О реци ми гласно кад те питам,брале,
Дал ти је савест пред олтаром чиста,
И да ли ти каткад кроз светлост кандила,
Запрети прст онај са иконе христа?

Не одмахуј руком,него кажи,брале,
Знаш ли пут што води у сјај жудног јутра,
Када ће на прагу своје беле ждрале,
Васкрсла србија да загрли сутра?

У туђини


Да,ја имам снажну потребу да бежим,
Од ове средине која просто гуши,
Од хладноће људи просто се јежим,
Дах топлине тражим мојој јадној души.

Људи су овде један другом страни,
Далеки и туђи,без утешне речи,
Ситан егоиѕам душе њине храни,
И од њих самих нико им није пречи.

Нема овде чврстог,топлог стиска руке,
Старог пријатељства што два бића спаја,
Што ти дух подиже,олакшава муке,
И кад ти се чини да патиш до краја.

Све се креће,ради,по закону старом,
Да одржи себе,да подигне ниво,
Ал као покретан механичком справом
Без среће и смеха,-небо душе сиво.

На четири вида сав се видик свео,
Тих робова јадних,сужњи сами себе,
Које као да је дух предака клео,
Да им у самоћи вечно душа зебе.

Па шта онда овде ове људе краси,
Какве чари,дражи има овај свет,
Верност,љубав,пажња,све се овде гаси,
А пријатељ,-ко најређи,неоткривени цвет.

Из збирке песама
Посматрања и изкуства Милица Миладиновић

>> ПОЧЕТНА