ПЕСМЕ ИЗ ТУЂИНЕ

  БАДЊИ ДАН У ТУЂИНИ

Звездо моја на висини,
Што те чува месец млади.
Ти завичај драг ми видиш,
О, па реци шта ми ради
Кућа моја у даљини?

Јел' унео Божић-Бата
И у моју кућу злата,
Скромна злата, радост коју,
Да утеши дом сиротан
И старицу мајку моју?

О реци ми, звездо мила,
Јел' на дому све ми здраво?
Зову л' деца ујка свога
Да им доде из даљине,
Да "Рождество" мило чује
И божићне песме њине?

... К'о да видим избу малу
Гдено слушах негда бајке,
Па к'о жижак да му пуцка
Пред иконом Богомајке.

К'о да чујем себе сама
Где пијучем:"Слатка мамо,
Де још мало проспи сламе,
Да се боље ваљушкамо".

Па и бадњак к'о да видим,
Где га с вином моји гасе:
А с улице к'о да чујем
Вертепаша јасне гласе.

К'о да видим цело село,
Куће где му с брда вире,
Па кроз окна у ноћ жмире.
К'о да видим снежак деб'о
На кровове што је пао,
И да чујем фијук ветра
што се путем затрчао.

Затрчао цркви танкој,
Спрам месеца што се блиста,
Где ће сутра да запоје
православни славу Христа!

Све то кроз сан к'о да видим!
Драг ми тада Божић био!
А где, данас, у туђини,
жалосно ме оборио.

На срце ми туга пала,
Чело муте многи јади,
А мајчине руке нема
Умиљато да ме глади.

Никог нема да ме пита
Како Божић божићујем.
О, па барем - на утеху -
О својима што да чујем.

Да л' бар они не тугују,
Но радошћу срца снаже,
Али ко ће да извести?
Али ко ће да ми каже?

Звездо моја на висини
што те чува месец млади,
Ти завичај драг ми видиш,
Ти ми реци шта ми ради
Кућа моја у даљини?

(Пјесник: Јован Грчић Миленко)

Орао
 
Близо до неба гора је чарна,
не треба орлу тек један лет,
Само да пусти крила немарна -
Презро је давно презрени свет.
 
По тамној магли тешког вихора
Неће на земљу ни небо, хол!
Небо му с' чини да пасти мора,
А пуста земља сам један бол.
 
Тихо се вије, облаке гони,
Презирућ гледа у сунчан зрак...
Стреловит после на земљу рони
И крвљу капље земаљски мрак.

РЕЧИ СА МРАМОРНОГ КАМЕНА НА ГАЗИМЕСТАНУ
 
Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.

ПОВЕСНО СЛОВО О КНЕЗУ ЛАЗАРУ
 (одломак)
 
 Речи кнеза Лазара ратницима
 
 …Јер боља нам је смрт у подвигу
 неголи живот у срамоти,
 боље нам је у борби смрт од мача примити
 неголи плећа непријатељима нашим подати.
 Много поживесмо у миру,
 сада се потрудимо да за кратко време
 подвиг страдалнички примимо,
 да бисмо вечно на небесима поживели.
 Назовимо се војницима Христовим,
 страдалницима побожности,
 упишимо се у књиге живота,
 не поштедимо телеса наша у борењу,
 да бисмо од подвижника светле венце примили,
 јер болови рађају славу,
 а напори добивљају покој!
 
 Ратници кнезу Лазару
 
 Ми, господине наш…
 нужно нам је и часно
 за тебе и за отачаство умрети.
 Нећемо поштедети себе,
 знајући да и по овоме имамо отићи
 и с прахом помешати се.
 Умрећемо да увек живи будемо.
 Принећемо себе Богу као живу жртву,
 не као пређе маловременим
 и варљивим гошћењем за наслађење наше,
 него у подвигу, крвљу својом;
 нећемо поштедети живот наш,
 да живописан узор потом другима будемо;
 нећемо се убојати страха који на нас дође,
 ни од стремљења нечастивих душмана
 који на на нас налећу,
 јер ако бисмо на страх и пролазност мислили,
 не бисмо се удостојили блаженства,
 ако бисмо на којегод сујетно заблуђење помишљали,
 не би било никаквих часних подвига.
 Ми ћемо се са Исмаилићанима борити.
 Па ако ће и мач главу,
 и копље ребро, и смрт живот узети,
 ми ћемо се са душманима борити.
 Ми ћемо, о садрузи и савојници,
 узети бреме пређашњих војника,
 који су били при Христу, да Христом прославимо се.
 Ми смо налик на једно људско бице
 и гроб нек нам један буде,
 и једно поље пут нашу са костима нека узме,
 да би нас едемска сила у сјају дочекала.